Parkur

Parkur je veština kretanja čiji je cilj preći razdaljinu od tačke A do tačke B u najkraćem vremenskom roku, uz razne prepreke, i sve zahvaljujući sposobnostima ljudskog tela. Ljudi koji se bave parkurom se nazivaju traseri.

Parkur je osmislio bivši francuski oficir Žorž Eber po uzoru na veštine koje je video od afričkih plemena tokom svojih putovanja. Kada je, pre početka Prvog svetskog rata,  postao profesor fizičkog vaspitanja, u svom radu je koristio sopstveni sistem fizičkih vežbi po uzoru na one koje je video u Africi. Takav sistem je nazvao prirodni metod ( méthode naturelle).

Metod je podeljen u deset grupa: hodanje, trčanje, skakanje, četvoronožni pokret, penjanje, balansiranje, bacanje, podizanje, samoodbrana i plivanje. Kroz ova kretanja se ispoljavaju tri osnovne sile:

·         Energetska (energija, volja, hrabrost, hladnokrvnost)

·         Moralna (dobročinstvo, pomoć, čast, poštenje)

·         Fizička (mišići, disanje)

Tokom Prvog i Drugog svetskog rata, Eber je svoj princip vežbanja nastavio da širi. Njegov sistem je postao standardi sistem francuskog vojnog obrazovanja i obuke. Ubrzo se ovakav način vežbanja proširio i na civilno stanovništvo. Vatrogasni kursevi su se takođe zasnivali na ovom principu i bili su poznati kao parcours du combattant i parcours SP. Kasnije je ovaj princip razvio jedan švajcarski arhitekta.

Iako se po teoriji sam parkur ne sastoji od pojedinačnih tehnika već od kretanja, u poslednjih par godina su data imena najčešće korišćenim tehnikama kretanja. Globalizacijom parkura, imena su prevođena, ali se najčešće koriste francuski ili engleski nazivi (u Srbiji se najčešće koriste francuska imena). Na primer: roulande (fr.) – roll (eng.) - kolut.

Đurđa Andrić