Albanska golgota - stradanje i spas

Krajem 1915. godine srpska vojska, državni vrh,  kao i deo naroda povlačili su se preko crnogorskih i albanskih planina. Primorani na mučenje suočavali su se sa glađu, bolestima, surovim vremenskim uslovima, a na sve to i napadima albanskih plemena. Albanska golgota ostala je u posebnom pamćenju, kao verovatno najteža etapa za Srbiju u Velikom ratu, koja je odnela više desetina hiljada života. Da li je u to vreme povlačenje preko nepristupačnih predela u surovim vremenskim uslovima bilo jedino i najbolje rešenje? Da li bi neka druga odluka bila manje kobna po srpski narod? Pitanja su koja se povlače još od pre sto godina, a na koja i dan danas retko ko ima pravilan i razuman odgovor.

Tok povlačenja

Povlačenje srpskog naroda preko Albanije bilo je posledica koncentrične operacije Centralnih sila, koja je počela početkom oktobra 1915.godine.  Glavni razlog za tu operaciju bila je činjenica da Srbija predstavlja glavnu smetnju za snabdevanje Turske municijom i drugim ratnim potrebštinama. Ipak, kako su prema Srbiji nemački i austrougarski oficiri još od ranije gajili patološku mržnju, pretpostavlja se da su kovali planove za uništenje Srbije od decembra 1914. godine. Međutim, planove im je poremetila Italija, ulaskom u rat na stranu Antante, te su svoje trupe morali da usmere na taj front. Sa druge strane, saveznička dardanelska ekspedicija početkom 1915. godine dovela je do toga da se Bugarska koleba da li da pristupi Centralnim silama, zadrži neutralnost ili da ode na stranu Antante. Nemačka pak nije htela da pristupi ratu sa Srbijom bez Bugarske, jer joj je bila potrebna brza i sigurna pobeda.

Uslovi za to stekli su se posle neuspeha Rusije na Istočnom frontu, neuspehom saveznika kod Galipolja i pristupanjem Bugarske na stranu Centralnih sila 6. septembra 1915. godine, kada je potpisana tajna konvencija. Bilo je dogovoreno da Bugarska počne mobilizaciju 22. septembra i da dve nedelje nakon toga krene u rat sa Srbijom. Takođe je bilo dogovoreno da Nemačka, Austrougarska i Bugarska u napadu na Srbiju učestvuju sa po šest divizija. Bugarske divizije u tom trenutku bile su gotovo duplo jače, imale su oko 40 hiljada vojnika i veoma jaku artiljeriju. Na granici Srbije te jeseni našlo se oko 800 hiljada neprijateljskih vojnika, a po snazi artiljerije bilo je tri prema jedan. Nemci i Austrougari pripremili su najtežu artiljeriju, takozvane ,, Debele Berte``. Srpska vojska nekako je odolevala napadima do 14. oktobra, kada su počeli napadi i na Bugarskoj granici. Srpske trupe  počele su da se povlače prema jugu i krajem novembra na Kosovu su se našle tri srpske armije i trupe za odbranu Beograda. Krajem novembra vlada se povukla na albansku obalu, a naređeno je da za njom krenu i trupe. Prvo je krenula Vrhovna komanda koja je direktno odredila i pravce povlačenja. Znajući kakve opasnosti vrebaju srpsku vojsku pri povlačenju preko Albanije, od 29. novembra do 1. decembra, na većanje su se skupili svi komadanti svih srpskih armija, kao i komadant odbrane Beograda. Vojvoda Živojin Mišić predlagao je vojvodi Stepi Stepanoviću, kao najstarijem oficiru, da on preduzme komandu i pokuša kontraofanzivu, pa ako to ne uspe da stupe u pregovore i zatraže častan mir. Dva puta je predlog Vojvode Mišića prihvatan i dva puta odbijan. Na kraju je ipak doneta odluka da se postupi u skladu sa direktima srpske Vrhovne komande o povlačenju.Postavlja se pitanje da li bi ofanziva, koju je predlagao Vojvoda Mišić, bila uspešna i šta je bilo najbolje uraditi u tom trenutku, koji je bio veoma težak i za srpsku Vrhovnu komandu i uopšte za ceo narod.

U povlačenju preko Albanije nije bila obezbeđena logistika, to je po mišljenju mnogih bio ključni problem. Vojska je kod sebe imala zaliha u hrani za svega 3-5 dana. Trupe su bile snabdevane novčanim sredstvima za kupovinu i snabdevanje na terenu, ali su oblasti preko kojih su se povlačile bile veoma siromašne. To naručito važi za Crnu Goru, oblast u kojoj ima nekoliko puta manje stanovnika nego što je bilo vojnika koji su se povlačili kroz te predele. Što se tiče Albanije, postoji iskustvo srpskih trupa iz 1912. koji su već jednom prošli kroz sličnu golgotu. Stanovništvo severne Albanije bilo je podbadano od strane Austrougarske i Bugarske, te je bilo neprijateljski nastrojeno prema srpskoj vojsci. To stanovništvo je često pljačkalo zaostale srpske vojnike i izbeglice. Prema proceni istoričara u povlačenju je nastradalo oko 60 hiljada srpskih vojnika i izbeglica, ne računajući na srpske regrute.Od petnaestak hiljada srpskih regruta koji su krenuli da se povlače, na albanske obale stiglo je oko polovina, a deo će nastradati kasnije, zbog iznemoglosti i bolesti i završiti u Plavoj grobnici. Najgore su prošli srpski regruti rođeni 1897. i 1898. tačnije mladići od 17 i 18 godina. Od njih tri hiljade preživelo je svega 600.

Ljudi pretvoreni u žive skelete

Evakuaciju na ostrvo Krf trebalo je da preuzme italijanska mornarica, a deo je trebalo da obezbede i Francuzi. Oni su organizovali snabdevanje i životne namirnice počele su da pristižu u Brindizi, međutim njihovo prebacivanje na albansku teritoriju bilo je suočeno sa velikim problemom. Severne albanske luke Lješpa i Drač, prema kojima je išla srpska vojska, imale su plitak gaz i bile su nezgodne za uplivljavanje velikih brodova, te je odlučeno da se evakuacija vrši iz južne albanske luke Valone. To je, za već iznurene srpske trupe, značilo još 250 kilometara marša kroz močvarne i malarične predele albanske teritorije. Takođe, zbog dejstva podmornica Centralnih sila i austrougarske flote, čitava operacija se otezala. Čitava operacija ubrzana je jednom prilikom, kada je tokom ručka sa savezničkim izaslanicima, car Nikolaj Drugi rekao da  bi,  ukoliko se ne pomogne srpskoj vojsci i ukoliko ona strada na predelima Albanije, to za Rusiju mogao biti razlog da sklopi separatni mir. Zahvaljujući tome saveznici su se više angažovali i počeli ozbiljnije da rade na evakuaciji srpske vojske. Najveći deo srpskih vojnika prebačen je na ostrvo Krf, gde je po nekim podacima boravilo između 127 i 140 hiljada srpskih vojnika. Jedan deo je evakuisan u Bizertu, grad u Tunisu, na severu Afrike. Sa Krfa su najteži vojni bolesnici bili upućivani na ostrvo Vido, nazvano još i ostrvo smrti. Gde je po nekim podacima 4,5 hiljada vojnika ostavilo svoje živote.

Oporavak i konačno oslobođenje domovine

Nakon oporavka na Krfu, srpska vojska bila je prebačena u logore u Mikri na Halkidikiju u toku leta 1916. godine, a zatim na Solunski front, sa kojeg će u pobedonosnoj ofanzivi, septembra 1918. godine, osloboditi teritoriju Kraljevine Srbije i biti glavni zaslužni za stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Tako su stradalnici postali pobednici, a žrtve heroji. Srbija je postala balkanski feniks Velikog rata.

Teodora Aćimović