Afektivno vezivanje

Od davnina primećuje se činjenica da je jedan od najbitnjih faktora našeg razvoja upravo naš odnos sa majkom. No, mi pod odnosom sa majkom podrazumevamo stanje naše svesnosti i našeg relativno zrelog odnosa sa majkom, pritom isključujući veoma rani odnos, logično, jer ga se ne sećamo. To ni slučajno ne umanjuje njegovu bitnost.

Afektivno vezivanje, pojam mnogima nepoznat mada se sa njim srećemo učeći psihologiju motiva, je konstrukt koji se odnosi na naš najraniji odnos sa majkom i koji, videćemo, zatim ima visoku povezanost sa našim formiranjem ličnosti. Najprihvatljiviju teoriju o ovoj pojavi daje Džon Bolbi, britanski pedijatrijski psihijatar i psihoterapeut, koji je svoju karijeru posvetio psihologiji dece. U njegovoj teoriji ovaj koncept označen je pojmom Attachment-koji govori o komleksnom sistemu uzajamnog ponašanja između majke i deteta u najranijoj dobi.

U prva četiri meseca bebi je, kao socijalnom biću u začetku, potrebno društvo, te ona na prisustvo bilo koje osobe iz okruženja reaguje pozitivno. Nakon četvrtog meseca beba već počinje da razlikuje osobe, te počinje da ima strah od neznanaca, a da posebno bude privržena sa predmetom afektivng vezivanja, koji najčešće biva upravo majka. Već nakon navršene prve godine života, počinje da se javlja pokretnost bebe, čime ona doprinosi češćem kontaktu sa majkom, prateći je. Nakon četvrte godine počinjemo da održavamo odnose sa majkom i ostalim ljudima iz okoline, posedujući već svest o namerama i umevši da primamo, ali i dajemo emocije.

 Vezanost majke i deteta predstavlja jedan poseban sistem ponašanja. Ovakav sistem odlikuje potreba za traženjem, a zatim održavanjem blizine sa drugom jedinkom. Ova ponašanja se dele na signale i ponašanja pristupanja. Signali imaju za cilj da približe majku detetu, dok ponašanja pristupanja teže da, sasvim suprotno, privuku dete majci. Manifestacija ovih ponašanja obuhvata: plač, smeh, nenutritivno sisanje, privijanje i praćenje. Kada se dete dovoljno razvije da može da govori u ove komponente se ubraja i dozivanje. One su po Bolbiju podeljene na sledeći način: prva grupa (signali): osmeh, plač, dozivanje; druga grupa (ponašanja pristupanja): sisanje, privijanje, praćenje. Dete može na različite načine da bude afektivno vezano sa svojom majkom.

To sve ima presudnog uticaja na naše formiranje kao ličnosti. Ukoliko je majka detetu neprestano prisutna i na njegove potrebe odgovara blagovremeno i u toj meri u kojoj je potrebno, dete će razviti sigurnu afektivnu vezanost, te će kao osoba biti sigurno u sebe, svesno da je voljeno. Dete čija majka nije često sa detetom, nameće mu svoje društvo kada ono to ne traži, a ne ostvaruje detetu ono što mu je potrebno, formiraće se u nezrele i nesamostalne osobe, koje su kroz celo detinjistvo imale potrebu za borbom za naklonost i pažnju roditelja, pa ih to i kasnije, kao odrasle ispunjava besom zbog nerazrešenih konflikata sa roditeljima, ali i nerealnim očekivanjima. U odnos sa porodicom i decom se ne uključuju u vreme kada su potrebni, a nameću se kao nepotrebni. Njihova deca su izložena stalnom pritisku i ispunjavanju potreba i neostvarenih ciljeva svojih roditelja. Zatim deca majki koje su često bile neprisutne deci i nisu sa njima ostvarile vredan kontakt će postati krute i nesigurne, kao i zatvorene ličnosti. Ovakvi ljudi su još u detinjstvu podigli zid oko sebe i ne smeju da se emocionalno vežu za druge osobe. Oni su nepoverljivi i često omalovažavaju druge. Dok će npr. deca koja potiču iz porodice koja ima problem sa alkoholizmom ili narkomanijom biti bez stečenog predmeta afektivnog vezivanja, te će biti uglavnom mnogo usmerena na roditelje i često su poslušna i sklona preteranoj kontroli ili manipulaciji.

Mateja Manojlović