Kolubarska bitka

Avgusta 1914. dogodila se velika i značajna bitka, bitka na Ceru, gde se proslavio naš veliki vojvoda Stepa Stepanović. Istorija piše da su Srbi pobedili što i jeste tako, ali gledano sa realne strane, nažalost ne možemo reći da smo pravi pobednici, jer smo izgubili dosata vojnika kao i Austrougarska.

Austrougarski generalštab, poučen nakon poraza na Ceru, sada je daleko ozbiljnije gledao Srbiju kao protivničku državu i počeo pripremati ozbiljan plan nove ofanzive. Srpska vojna komanda bila je jako iscrpljena, falilo joj je vojske i municije, trebao joj je predah. Sa druge strane neprijatelj, Austrougarska, imala je jasno zacrtan cilj – da izbriše Srbiju sa tadašnje karte sveta. Oskar Poćorek, austrougarski general, bez obzira na predhodni poraz ostao je na Balkanskom frontu, sa verom da Srbija ovaj put neće moći da odgovori na novi napad neprijatelja.

Tok Kolubarske bitke

Tih dana u Srbiji zavladala je neopsivo teška situacija, odjednom kao da ništa nije bilo na našoj strani, vojnicima je falilo samopuzdanje, falilo je municije, a vremenski uslovi kao i teren ratovanja nisu bili pogodni. U tako teškoj situaciji vojvoda Radomir Putnik donosi veoma značajnu odluku i postavlja generala Živojina Mišića za komadanta Prve srpske armije, umesto ranjenog Petra Bojovića. Bitka je počela 16.novembra, prvi dani proticali su u teškoj odbrani Srba. Neuspeli napad Austrijanaca pretvorio se u napredak onda kada je sprska vojska bila toliko iscrpljena i počela da posustaje. Shvativši bezizlaznost situacije, Vrhovni komadanti odlučili su da povuku vojsku na istok i samim tim skrate front. Međutim, zahtev komadanta Prve srpske armije, Živojina Mišića, bio je da se njegova armija povuče desetak kilometara dublje unazad, radi odmora, ali on je odbijen. Povlačenje je izvršeno i Beograd je napušten 30.novembra, a već sledećeg dana Austrougarska vojska ušla je slobodno u grad,javljajući Beču i Berlinu o velikoj pobedi. Mišić je ipak ispunio ono sto je i zamislio i glavninu svoje armije povukao je čak 19 kilometara na istok, bio je svestan rizika, ali i umora svojih vojnika i potrebe da se oni dva dana poštede borbe. General je takodje bio upućen i svestan usporenog napredovanja neprijatelja usled blatnjavog i brdovitog terena. Oskar Poćorek bio je zaslepljen željom da osveti poraz na Ceru,ali i da savlada neprijatelja protiv kojeg su visoki oficiri tadašnje vodeće sile sveta gajili patološku mržnju. Austrougari su napravili grešku ne uvidevši priliku nastalu Mišićevim povlačenjem. Austrougarsku vojsku iznenadilo je obaveštenje da je srpska armija otvorila vatru, i da je u jutro 3.decembra krenula u protivnapad. U sledeća dva dana Prva srpska armija uspela je da slomi ključni 16.korpus i primora Austrugarsku na povlačenje. Mišiću je sada bilo naređeno da ne napreduje previše ne bi li se očuvala veza sa Trećom srpskom armijom. Međutim napad na neprijatelje bio je toliko snažan da nije mogao biti usporen. Svetom su počele da se šire glasine o brilijantnom napredovanju srpske vojske. Austrougarska armija povlačila je se preko Šapca i Srema, a srpska zemlja ubrzo biva oslobođena u celini.

Vojvoda Živojin Mišić

 

Vojvoda Živojin Mišić rođen je 1855. u selu Struganik kod Mionice,a umro 1921. godine, zaslužan je za mnoge izvojevane pobede tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Sve zasluge za izvojevanu pobedu pripisuju se Vojvodi Mišiću, jer da njega nije bilo Austrougarska bi verovatno pobedila.  Pušku u ruke uzeo je 1912. godine, a ostavio je tek 1918. Njegova dela gotovo da su nesaglediva. Komadant Prve srpske armije, verovao je u narod i zemlju kada ni oni sami nisu verovali u sebe, znao je da podigne moral i samopouzdanje svojim vojnicima, učinio nešto na šta se mnogi ne bi usudili i tako sebe učinio besmrtnim herojem. Mišićeva kontraofanziva na Kolubari proučava se i dan danas u najboljim vojnim školama sveta.

 

 

  Teodora Aćimović