Sama umetnička vrednost – način na koji su putopisi napisani – jeste odraz autorove ličnosti, ali isto tako odraz ličnosti autora vidimo i u onom o čemu je pisano – jer pored onih pojava koje su zaokupljale pažnju jednog putnika, drugi bi možda prošao potpuno ravnodušan.
Nesumnjivo veliku istorijsku vrednost poseduje i putopis Stanislava Krakova, jugoslovenskog avangardnog pisca, pod nazivom Kroz Južnu Srbiju iz 1926. godine; stoga ćemo se zadržati samo na nekoliko prizora u kojima je naglašeno ono istorijsko, tim pre što nas sam naziv upućuje na istoriju: naime, u vreme kada je ovaj putopis nastao, Južnom, tj. Starom Srbijom se nazivala današnja Republika Makedonija.
Ličnost Stanislava Krakova (1895-1968) je teško predstaviti onima koji ranije nisu imali prilike se
upozanju sa njegovim delom. Potrebno je kazati da pripada generaciji povratnika iz Prvog svetskog rata; svoj prvi roman Kroz buru piše na Solunskom frontu, a objavljuje 1921. godine; sledećim romanom, objavljenim naredne godine pod nazivom Krila, svrstava se u sam vrh rane jugoslovenske međuratne književnosti. Fragmentarnost; prizori koji se smenjuju munjevitom brzinom; osećanje razočaranosti; besmisao i užasi rata, čiji su opisi lišeni bilo kakve nacionalne patetike sa jedne i razvrat u pozadini sa druge strane – bitne su odlike Krakovljevog stvaralaševa i potpuno nove pojave u našoj književnosti, u koju slične motive unose Crnjanski i Vasiljev... U periodu koji je usledio, Krakov objavljuje po mnogim uglednim jugoslovenskim listovima svoje pripovetke, reportaže, putopise; oprobao se i kao filmski stvaralac; godinama sakuplja eksponate za svoj privatni muzej; u kućnoj biblioteci poseduje oko deset hiljada naslova, uključujući i dve hiljade inkunabula. U putopisnoj prozi koju je tada objavljivao izdvaja se pomenuti putopis Kroz Južnu Srbiju. Period nemačke okupacije provodi u Beogradu i potom kao protivnik komunizma odlazi u emigraciju, gde piše svoje memoare, objavljene pod naslovom Život čoveka na Balkanu. Umro je u Švajcarskoj 1968. godine.
Putopis počinje opisom Skoplja dvadesetih godina prošlog veka, pomalo neobičnom rečenicom koja nam nagoveštava različite kulturne uticaje koji se u Staroj Srbiji, uz ratove i osvajanja, međusobno smenjuju ili, na kraju, žive zajedno: Imamo mi više života i religije Stambula u Skoplju nego što ga ima danas u samom Stambolu... – piše Krakov, nastavljajući time da je Stara Srbija: - azil za muslimane koji svoju dušu ne nalaze više u Aziji, nego se razočarani vraćaju da ovde nađu mir i da produže svoj stari život. Malo docnije, pišući o Tetovu, Krakov veli da Turci ne priznaju reforme koje Kemal-paša uvodi tamo u Turskoj. U Ohridu: živi se po predanjima i ne govori o progresu, dok u drugim mestima – ali neretko i u drugim četvrtima istog grada – susrećemo promene, razgovore o progresu; muškarce koji su vrativši se sa rada u Americi doneli u svoj kraj i nova iskustva... Uopšte, u celoj Staroj Srbiji se smenjuje sa željom za progresom i reformama ono što nazivamo primitivnim ili predanjem. Neprihvatanje progresa nije odlika samo muslimanskog stanovništva, već neretko i hrišćanskog, iako se ovo lakše prilagođava promenama. Iako pojedina mesta žive po predanju – tamo je predanje zaista nešto što se predaje drugom, generacijama – često se dešava da je stanovništvo nezainteresovano za spomenike kulture. Nailazimo na meštane koji poje volove ili peru rublje u sarkofazima dok velike ploče koriste umesto mostova po potocima. I pune su nam šume, polja i klisure – piše Krakov – rasipnički razbacanih dragocenosti, što propadaju od vlage, sunca i ljudske gluposti dok bi ih svugde u muzejima pod staklom čuvali. – Dok čitamo opise srednjovekovnih fresaka koje su prava remek-dela poput onih u Studenici ili Sopoćanima – svejedno je da li su ih slikali srednjovekovni freskopisci ili samouki meštani – suviše često možemo čuti kako su preko njih za vreme Prvog svetskog rata bugarski vojnici urezivali svoja imena, precrtavali imena ktitora, - ili kako su sve ostale dragocenosti pokradene.
Na samom početku putopisa nalazimo i opis nedeljnog skopskog korzoa koji podseća na ćupriju iz Andrićevog romana. To je cela varoš koja je izašla u jednu ulicu, koja zbijena u gomili šeta, ogovara, flertuje, pokazuje se, zagleda, zaljubljuje se, drhti, svršava poslove, nastavlja porodične svađe... – piše putopisac – Svi se poznaju, svi se javljaju, svi se pitaju i ponavljaju one ustaljene nedeljne viceve... Nad ovim opisom Skoplja uzdiže se Skopska Crna Gora, koja svoj naziv duguje gustim, starim šumama kojima je prekrivena. Na padinama ove planine, nalaze se brojni manastiri nemanjićkog perioda oko kojih su kasnije nicala čitava sela. O stanovnicima ove planine Krakov će zabeležiti kako niko nije lepše istakao svoju nacionalnost od stanovnika Skopske Crne Gore. Na svakom belom džubetu izvezen je kod džepova crnim gajtanom stilizovan dvoglavi orao sa četiri simbolična S. Karakteristično je da su se ove oznake nosile generacijama, sa kolena na koleno.
U Ohridu, srednjovekovnom jugoslovenskom Rimu, kako ga naziva putopisac, nailazimo na prizore praznika Svetog Nauma, učenika Ćirila i Metodija, kog ovde poštuju bezmalo svi meštani, uključujući i lokalno tursko stanovništvo. Na taj dan se pored srpske zastave, po manastirima mogu videti i zastave: albanska i grčka, dok se bogosluženja vrše na staroslovenskom, grčkom, albanskom i rumunskom jeziku, a mošti drugog, jednako poštovanog slovenskog prosvetitelja, Klimenta, u čiju čast mnogi ohriđani dobijaju ime, počivaju u manastiru koji je podigao Albanac Protogon Zgur. Poput ličnosti Svetog Save, tako i ličnosti slovenskih prosvetitelja prevazilaze sve verske i nacionalne razlike. Čitajući dalje ovaj putopis, susretaćemo se sa ostacima helenske i rimske kulture, sa ranohrišćanskim i vizantijskim spomenicima, pravoslavnim manastirima koji su nastajali pod uticajem vizantijske kulture ili sa velikim minaretima.
Kao suprotnost opisu Skoplja nedeljom, nalazimo opis ratom razorenog Bitolja, a dalji put prema granici vodi tačkama Solunskog fronta i Kajmakčalanu. U borbama na Solunskom frontu je, kao što smo na početku kazali, učestvovao i sam putopisac, pa na tom mestu počinju odjednom i njegova sećanja, koja će objaviti 1928. godine u knjizi lišenoj svih datuma pod nazivom Naše poslednje pobede. I ova knjiga bi se mogla nazvati svojevrsnim putopisom kroz ludilo i užase rata, kroz neprijateljske jedinice koje se u celosti predaju i osećanja oslobođenog stanovništva, sve do Vojvodine i ostalih teritorija buduće Kraljevine SHS. Zapravo, čitavo Krakovljevo stvaralaštvo, pa i čitav njegov život, mogli bi se nazvati jednim velikim putopisom sa tragičnim epilogom siromašnog srpskog emigranta.
U ovom delu putopisa prepoznajemo ne samo volju da se ostavi pisani trag o putovanju Starom Srbijom i poseti njenim znamenitostima, već prepoznajemo, rekli bismo, i jednu dublju volju autora da ponovo obiđe mesta koja su određivala njegovu sudbinu, ali i da nas podseti na blisku istoriju koja je već počela da se zaboravlja. Uvek su pejzaži nosili tragiku, vedrinu ili kob događaja i ljudi oko sebe... – zapisao je pod Kajmakčalanom autor putopisa – Stene su čudne i one naročito dopunjuju tu tragiku pejzaža. Liče na Bude i na sfinge, na polomljene spomenike i dignute crne ruke. Poglavlje o Kajmakčalanu putopisac će završiti rečima: Nije potrebno da čovek bude sentimentalan, ni slabih živaca pa da mu se oči zamute a grlo stegne pred sudbinom 7.000 mladih i zdravih ljudi, koji su prestali tako slučajno da žive.
Na Kosovu susrećemo prizore kolonizacije: potomci srpskog stanovništva koje je sa ovih prostora krenulo u seobe na prostor Ugarske, sada se masovno vraća na Kosovo. Putopis se završava prizorom Gračanice koja se primećuje još iz daljine:
Stanislav Krakov, pisac i putnik, dok ulazi u ovaj spomenik srpske srednjovekovne umetnosti, razmišlja o čuvenom braku kralja Milutina sa osmogodišnjom Simonidom; najzad, pred njenom freskom, prestaju sve misli; seća se Rakićeve pesme...
– Ovde i mi prestajemo govoriti o putopisu; ovde bi već mogao početi neki novi putopis, dok ovaj predstavlja veoma značajan putokaz za razumevanje istorije i kulture ovih prostora...
Marko Paramentić
No comments:
Post a Comment