4/25/2018

Čovek stranac u svetu – veza između Kamija, filozofije apsurda i mita o Sizifu


Kamijev ‚‚Stranac'' je roman o monotoniji trajanja, ravnodušnosti i pobuni. Govori nam da uzaludno težimo da ostvarimo predmete sopstvene nostalgije.

Albert Kami bio je francuski književnik i filozof. Završio je filozofski fakultet, bio činovnik, meteorolog, prodavac automobilskih delova, novinar i glumac. Bio je aktivan borac Pokreta otpora za oslobađanje od fašističke okupacije. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći blizu Pariza, tri godine nakon dobijanja Nobelove nagrade za književnost, čime je potvrdio filozofiju apsurda, kojom se bavio kroz svoja dela i tvrdio da smo određeni nečim drugim, što je izvan nas.
Ova Kamijeva, kratka, biografija jako je bitna za dalje razumevanje njegove filozofije apsurda i dela kroz koja je ona najviše izražena, a to su roman ‚‚Stranac'' i ‚‚Mit o Sizifu''.

Konkretna obeležja filozofije apsurda:
Ø  Izbor da ili ne – razapetost između čovekovih odluka
Ø  Smisao sveta i čovekovog postojanja – ograničena moć čovekovog razuma
Ø  Naglašena usamljenost i otuđenost
Ø  Monotonija trajanja  - sve se ponavlja, po istoj šemi, kako danas, tako i sutra
Ø  Osećaj izgubljenosti  - svet čoveku postaje stran i on je samim tim stranac
Ø  Svest o smrti – ona je neminovna, doživljava se kao kraj sveta i jedino u šta je čovek siguran
Ø  Nezadovljstvo sobom i svetom oko sebe
Ø  Poziv na revolt i pobunu – usmeren protv postojećeg stanja i smrti, jer bilo kako bilo, treba trajati i što više živeti

Mit o Sizifu:
U Kamijevom eseju predmet razmišljanja upravo je Sizif. On je bio starogrčki kralj, kog su bogovi osudili na teške muke – da celog života kotrlja isti kamen uz isto brdo, koji bi se uvek skotrljao dole i tako u krug. Međutim Sizif je stalno iznova gurao kamen uz brdo, bez prestanka, iako zna da je posao uzaludan, besciljan odnosno apsurdan. Zahvaljujući ovome Sizifov život je postao apsurdan, pa samim tim i Sizif, kao takav. Ono što Sizifa, svesnog besmisla svog života, održava, jeste svest o sebi i revolt protiv vlastite sudbine i besmisla, jer potrebno je da prkosi svemu tome i da idalje živi. On uči kako treba živeti i biti angažovan da bi došao do vrha, jer bez tog saznanja nema pobune, odnosno on mora da zna o čemu i zbog čega se buni, da bi se uopšte bunio.
Sa strane čitaoca Sizif je tragičan junak, ali Kami kaže: ‚‚Sama borba da se stigne do vrha dovoljna je da ispuni ljudsko srce... Sizifa sebi treba da predstavimo kao srećnog.''
Veza između Stranca i Mita o Sizifu postoji, jedno nadograđuje drugo.
Tragično stanje jeste apsurdno stanje. Postavlja se pitanje kako živeti ako je svet tragičan i apsurdan? Kami odbacuje samoubistvo kao rešenje, to nije suočavanje, već izbegavanje istine, odnosno apsurda.
Lik Mersoa ozbiljno narušava etičke propise – način na koji priča, vest o smrti majke, ravnodušnost prema ubistvu  strane su moralne norme, ali u sukobu sa sveštenikom Merso daje do znanja da krši norme, jer smatra da je isto činiti dobro i zlo. 

Osnovna teza ove filozofije jeste: ništa nema smisla, pa ni merila za prosuđivanje dobra i zla ne postoje. Merso čini zlo, jer oseća nemoć dobra, njegov imoralizam je bunt protiv neostvarenih vrednosti. Samo suđenje je primer iracionalnosti, ne usvajanje direktnog obrasca ponašanja Mersoa čini otpadnikom. Njegovo ne opiranje i ne učestvovanje u procesu govori da je počinio, na neki način, samoubistvo i sa četiri metka, nakon prvog, to je i potvrdio. Upravo ovo je odgovor na pitanje: zašto nije pucao sam na sebe?

Stranac se, sa jedne strane čini kao veoma jasno delo, a sa druge otvoreno je za različita tumačenja.
Mit o Sizifu i Stranac se nadovezuju jedan na drugog, spaja ih Kamijeva filozofija apsurda, koju je potvrdio u stvarnom životu i to je ono što, kada se sve sastavi, pruža definiciju, odnosno pomaže nam da razumemo apsurd koji prati Kamijeva dela, ali i naš život.

Teodora Aćimović

No comments:

Post a Comment