Neka moje napijanje bude moja stvar

Sve češće prilikom večernjih izlazaka, rođendana ili privatnih druženja, među mladima primećujemo da se dobra zabava svodi na napijanje. U većoj ili manjoj meri, ovu psihoaktivnu supstancu koriste pripadnici svih uzrasnih kategorija i kultura, često nesvesni o rizicima koje nosi njena česta ili prekomerna konzumacija.

 Alkohol se koristi još od antičkih vremena, a prvi put se njegova upotreba pominje u spisima koji potiču sa prostora današnjih arapskih zemalja i vezuju za V vek pre nove ere. Još tada postojala je svest o promenama u raspoloženju do kojih konzumacija ove supstance dovodi, ali tek od srednjeg veka primećuje se da ona može dovesti do zavisnosti.

No, neka tema ovog članka ne bude diskusija o istorijskom poreklu alkohola; pokušajmo da se pozabavimo onim što mogu biti razlozi iz kojih mladi u velikoj meri koriste ovu supstancu.

Podaci „taze“ istraživanja iz ove oblasti pokazuju da se preko polovine mladih do petnaeste godine života makar jednom napilo, kao i da na Beogradskom univerzitetu preko 70% studenata koristi alkohol češće od jednom nedeljno. Zanimljivim se izdvajaju pitanja koja se bave uzrocima toliko učestale, pa samim tim, i konzumacije ove supstance uopšte. Šta je to što može da nagna mlade ljude da koriste ovu supstancu? Da li je i na koji način moguće, eventualno, prevenirati njenu ovoliku upotrebu? To su neka od pitanja na koja ćemo odgovor pokušati da pružimo u ovom članku.

Počećemo sa jedne tačke koja je naizgled nepovezana sa problemom. Počećemo od stava. Stav predstavlja našu tendenciju da ljude i pojave procenjujemo kao pozitivne i negativne i stav se sastoji od tri komponente – opažajne, osećajne i ponašajne. Za potrebe ovog problema pozabavimo se ponašajnom komponentom. Putem ove komponente, mi se ponašamo u skladu sa našim stavom prema nekoj osobi ili pojavi. Iz ovoga zaključujemo da pozitivan stav, logično, prethodi konzumaciji alkohola. Tu bi se kao pitanje za dublje analize postavilo: šta je to na osnovu čega možemo predvideti stav mladih prema alkoholu i gde treba da se fokusiramo kako bismo na njega mogli da utičemo. U procesu socijalizacije deteta, bitan činilac u ranom detinjstvu predstavlja porodica, kasnije, polaskom u školu, to se menja i model za oblikovanje ponašanja počinju da preuzimaju vršnjaci. Iz tog razloga u fokusu našeg problema, ovoga puta, nalaze se porodični i vršnjački uticaj na stav srednjoškolaca prema alkoholu. Što se tiče porodičnog funkcionisanja, uviđa se da porodice u kojima su konflikti prisutniji, kao i da ukoliko nadzor roditelja nad adolescentima nije adekvatan, oni imaju pozitivniji stav prema alkoholu. Takođe, ukoliko u detinjstvu porodica ne omogućuje detetu da se ponaša samostalno, verovatnije je da će ono imati pozitivan stav prema alkoholu, jer će slepije prihvatati norme koje društvo propisuje da bi se uklopilo, a istraživanja pokazuju da je jedna od tih „normi“ upravo pozitivan stav prema alkoholu. Porodica iz koje će adolescent među vršnjake izaći „potkovan“ i siguran, treba da adolescentu omogući sigurnu bazu i prihvatanje, da sadrži manje konflikata, da nadgleda adolescenta, ali ne u preteranoj meri, kao i da mu omogući da se razvija u autonomnu osobu koja ima pravo na zaključak i izbor, osobu koja neće slepo prihvatati ono što društvo postavi kao vredno.

Osvrnimo se sad na ono ulogu vršnjaka. Istraživanja nose poražavajuće podatke o tome da vrnjačka grupa pospešuje pozitivan stav prema alkoholu, te da ga adolescenti prihvataju, ne bi li oni sami bili prihvaćeniji i adaptiraniji u društvu. A na koji način vršnjaci postižu učinak u tolikoj meri? Odgovor je: putem tri moćna mehanizma – vršnjačkog konformizma, popularnosti pojedinaca i vršnjačkog pritiska. Ipak, kao najjači mehanizam se izdvaja vršnjački konformizam, odnosno unutrašnja potreba adolescenta da se uklopi. Naravno, adolescent teži da bude popularniji, ali vršnjaci vrše i pritisak na adolescente. Poražavajuće je to što oni konstantno predstavljaju faktor rizika kada je u pitanju napijanje mladih.

Ne dozvolimo da nam loše navike drugih predstavljaju uzor, ne povinujmo se slepo svemu što većina radi, stvorimo svoje „ja“ i neka se ono ne ogleda samo u drskosti i pri svađi, napravimo ga dovoljno snažnim da učini naš život boljim, da se suprotstavi nametnutom i, na kraju, da menja okruženje na bolje. Ne dozvolimo da nam privid popularnosti, pritisak onih koji nas nagone na loše promeni stav. Budimo „svoji“.

Mateja Manojlović