Abortus – ubistvo ili pravo izbora?

Na sudaru etike, sociologije, religije i prava

 

   
Prošlo je mnogo godina otkako je abortus legalizovan u Srbiji, ali i dalje se, i to neretko, mogu čuti polemike da li je tako nešto zaista etički, sociološki, religiozno pa i pravno ispravno. Još uvek je otvoreno pitanje kako dovesti u ravnotežu zaštitu prava jednog živog organizma koji još uvek nije ličnost i suprotnih prava ljudskog bića, koje je kao takvo potpuno razvijeno – majke.

    Prema Zakonu o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim ustanovama Republike Srbije, prekid trudnoće može se izvršiti do navršene desete nedelje trudnoće. Izuzetno, prekid trudnoće može se izvršiti i posle navršene desete nedelje trudnoće i to:
 1.  kada se na osnovu medicinskih indikacija utvrdi da se na drugi način ne može spasiti život ili otkloniti teško narušavanje zdravlja žene;
 2.   kada se na osnovu naučno-medicinskih saznanja može očekivati da će se dete roditi sa teškim telesnim ili duševnim nedostacima;
3.    kada je do začeća došlo izvršenjem krivičnog dela (silovanje, obljuba nad nemoćnim licem, obljuba nad maloletnim licem, obljuba zloupotrebom položaja, zavođenje i rodoskrnavljenje).

    Potrebno je naglastiti da je izvršenje istog do desete nedelje dovoljna saglasnost samog doktora, dok je za izvršenje od desete do dvadesete nedelje potrebna dozvola konzilijuma lekara, a od dvadesete nedelje etičkog odbora zdravstvene ustanove. Pretpostavlja se da je razlog tome što je veliki rizik za majku pre svega, a i fetus neki već tada smatraju jedinkom.
    Sporno je i shvatanje crkve koja abortus uzima za ubistvo jer smatra da, iako nerođena, začeta deca imaju dušu. Jedini slučaj kada je dozvoljeno, po njihovom mišljenju izvršiti prestanak trudnoće jeste kada je život majke smrtno ugrožen.
    Jedno od najznačajnijih prava čoveka jeste svakako pravo na život, ali se kao momenat početka života uzima momenat rađanja čoveka, zato je i vodeće shvatanje u svetu, pa i kod nas da se tek rođenjem stiče pun moralni i pravni status i s toga se čedomorstvo obično klasifikuje kao ubistvo, a abortus - čak i zabranjeni, ne. Uzevši u obzir da je žena već formirana ličnost, za razliku od fetusa, njeno pravo ne treba biti nužno ograničeno pravima fetusa, njena je sopstvena odluka da li će roditi dete ili ne, i njegovo pravo na život je ograničeno njenim izborom.    
    Začeto, a još nerođeno dete (nasciturus) ima određena lična prava kao što su: pravo na život, fizičko-biološki integritet, ali i pravo na dostojanstvo, lične podatke, nasleđivanje i druge. Pravo nasciturusa se razlikuje od prava rođenog čoveka najpre  po obimu ovlašćenja, koja su znatno uža, ali i po vrsti i stepenu ograničenja. S toga, imajući u vidu da je majčino pravo kao pravo rođenog čoveka šire u odnosu na pravo nasciturusa kao pretpostavljenog bića, ne sme joj se izričito zabraniti pravo da samostalno odlučuje o rođenju deteta.
    Na osnovu svega iznetog smatram da bi abortus trebalo legalizovati, ali u formi određenog pravnog standarda (npr. dozvoljavanje u određenim slučajevima), a ne u svim situacijama jer bi to vrlo verovatno dovodilo do moralnog hazarda – naime, ukoliko bi žena bila svesna da lako može obaviti abortus, lakše bi i ulazila u nezaštićene seksualne odnose, a to bi dovelo i do sve više prekida neželjene trudnoće. Isto tako mišljenja sam da bi određeni etički odbor u svakom konkretnom slučaju trebalo da odlučuje o tome, uzimajući u obzir sve okolnosti, jer taj način bi se žene teže odlučivale na ovaj korak, čime bi se pružila veća šansa životu nerođenog deteta.

Ivana Jakovljević